Jedne letnje noci tople,
Cile, Picuka i ja
Poneli smo nesto klope,
Da se nadje za dan-dva.
Pa smo krenuli u Brazil,
Il’ do juznih mora, bar?
Smislili smo strasan fazon,
Skovali smo dobar plan:
Dzungla, zlato i Amazon…
Pa je dosao taj dan:
Dunavom do Crnog mora,
Sve je dalje prosta stvar…
Birali smo dugo camce,
Maznuli smo jedan zut.
Poneli smo cak i mamce
Da bi pecali usput.
Cinilo se, na pocetku,
Da ce provod biti lep…
Al nestlo nam prvo hleba,
Mucila nas grozna glad.
Onda – grom iz vedra neba,
Pa oluja, pljusak, grad…
I na srecu neki cica
Tad nas primio na slep…
Za sve je kriv Toma Sojer,
Takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskusenje,
On je tako dobro terao po svom…
Za sve je kriv Misisipi,
O kom smo sanjali na nasoj staroj lipi,
Dok smo gledali kroz krosnju
Kako nebom, sve do zvezda plovi Tom
Na onom splavu svom…
Vratili nas sutra kuci,
Jao, sto me bio stid.
Sve sam hteo krisom uci,
Sunjao se uza zid.
Videla me prvo mati:
Opa? Vratio se sin?
Na to otac rece samo:
Neka… Nek je ziv i zdrav…
Al sam sutra, tu i tamo,
Bio nesto cudno plav…
Pa su me u skoli dugo
Zvali Haklberi Fin…