Vesnik svadbe po sokaku svuda je
brinu snajke šta ce koja mesiti.
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Pa, cuj... Moralo se i to jednom desiti.
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Ma, pricam više nego što bih smeo.
‘Ajde... Odavno bih je zaprosio.
Da sam samo hteo.
Vetric glanca krune granja
Tamiš nosi par lokvanja
racun svedi: sta sad vredi
mladost, tricava?
Nevažno je to sve skupa
secanje je smešna lupa
koja sitne stvari uvelicava.
Oprezno s tom violinom
ona cezne za tišinom
k’o da škakljaš andelcice vrhom gudala.
A nju nemoj pominjati
nece svet zbog toga stati
nece biti prva što se udala.
Ništa lakše nego sebe slagati
ništa lakše neg’ se na smrt opiti
ništa teže nego zalud tragati
od sto drugih nju sam prob’o sklopiti...
Srce cupka, al’ misao okleva
cekam da se stvari same dese.
A tuga lepše zvuci kad se otpeva
pesma sve podnese.
Bog je katkad pravi šeret
na strmini doda teret
i potura Nedohvatno da se dohvati.
Bog je dobar, kako kome
al’ bolje ne pitaj o tome
ucutacu ili cu opsovati.
Polagano, Šanji-baci
Ti si znao šta mi znaci
k’o da heklaš paucinu vrhom gudala.
Kad pred crkvom baci buket,
neka padne, kao uklet
neka bude zadnja što se udala.
Samo bol je u životu siguran
srecu nosi neki poštar jako spor.
Neka... Samo ovu noc da izguram
sutra cu vec naci dobar izgovor...