U pet i petnest je zvonio sat,
jednoga jutra na kraju leta.
U sest i deset je kretao voz
s nekog perona na kraju sveta
mene je cekao taj voz...
Kraj mojih nogu je spavao pas,
rekoh mu tiho, "Hej, bezi odatle".
Otvorih vrata, izadoh na trem
na kom su cvetale bele muskatle.
Pomislih, to je, mozda, taj Dom.
Nije me cula, mirno je snila
svoje lepeze i svece i cipke.
Snila je dane, mirne i nezne,
k'o crno - bele klavirske tipke.
A u zivotu, sama na svetu,
u menuetu trazila spas.
Sidoh pred kucu, na prasnjavi put,
k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju,
mada mi govore da sam Don Kihot,
al' to je sasvim druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a vecito ista.
Snila je dobra stara vremena,
i svog sopena i Baha i Lista.
Mozda ce sama, u grubom svetu,
u menuetu naci svoj mir.
Od tad je prosao vek ili dva,
javi se retko ponekom kartom.
I ko zna gde je, ne zelim da zna,
koliko ceznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a vecito ista.
Snila je dobra stara vremena,
i svog sopena i Baha i Lista.
A u zivotu, sama na svetu,
u menuetu trazila spas.
Jos uvek lutam, gde je kraj puta?
Pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mracne, jeftine krcme,
noci su, ponekad, puste i duge.
Nestajem tada u nekom svom svetu,
u menuetu, i menuetu...