Pjesma:

Al se nekad dobro jelo

Nema vise, dobri svete, one nase seset pete
 Kad smo bili na svecari kod kumova nasih starih.
 Klizio je voz ko sanke, al smo stigli do Palanke,
 Severac je duvo ladan, pa ko ne bi bio gladan?
 
 
 I cim smo stigli rece kum svojoj zeni: Sido,
 Postavljaj, Bog te vido!
 
 
 Spremila nam kuma nasa za uzinu paprikasa,
 Malko ladne kremenadle, i par sarmi svakom,
 Mesto leba – mesa bela, princes-krofne (vangla cela),
 Suvi sljiva, i koljiva, i rezance s makom…
 
 
 Ao, kad se samo setim… Al se nekad dobro jelo, bas!
 
 
 Do vecere vreme kratko, uz kitnikez i uz slatko.
 Da odbijes? To ne vredi… Da se kuma ne uvredi?
 Nas kum Pera (dipl. agronom!), rec o ovom, rec o onom…
 Sve uz vino “Portugizer”, di gutljaju sami klize…
 
 
 Taman smo bili gladni kad se zacu: Sido,
 Veceru, Bog te vido!
 
 
 Odjedared, astal saren: sos-paradajz, krompir baren,
 Fine snicle (ko promincle!), karabatak svakom,
 Na podvarku curka – zna se, di je curka – tu je prase.
 Ondak torte, razne sorte, i rezanci s makom…
 Ao, kad se samo setim… Al se nekad dobro jelo, bas!
 
 
 Vejao je snog po soru, sedeli smo do pred zoru.
 Baba rece: Deder kaput! Radni dan je, ajmo na put!
 Al kum-Pera oma skoci: Sta to vide moje oci?
 Sido, ne daj nikom kaput! Prvo frustuk, ondak na put!
 
 
 Ne drema vredna kuma, ne slusa prve petle,
 Brza je od raketle!
 
 
 Nosi vruca leba kriske, fafarone, cvarke friske,
 Zacas sprema sunke, rena, i pitije, svakom.
 Pitamo ih: Ljudi, dokle? Kazu: Cekaj! Jos snenokle,
 Pa snufnudle i griz-strudle, i rezance s makom…
 
 
 Ao, kad se samo setim… Al se nekad dobro jelo, bas!