Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine...
Procvace zimske ružice... Po prvi put te godine...
Naic'e studen atarom... Kao regiment oklopni...
I bicu samo mirna vlat, kad okopni...
Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prica prosta je:
Štogod ih manje zavoleš, menje ti njih nedostaje...
I nisam kadar švindlati... za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog kom cu faliti...
Obeco sam da te necu pominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...
Obeco sam srca teška... Obeco sam... Al jebešga...
Kad zadnji cokot zagrnem pod skute Svetog Damjana...
U bokal bistre plemenke zapašce trunka tamjana...
Strahovi mladi umiru... Pricu sam kraju priveo...
Još onda kada sam i njih nadživeo...
Obeco sam da cu makar za beštiju...
Da cu naci lepšu, bolju i veštiju...
Nemeškinju... Gospodicnu... Ni po cemu tebi slicnu...
Obeco sam srca teška... Obeco sam... Al jebešga...
I utom pašce i zadnji sneg... Preko svih prvih snegova...
A perce andela je teg spram svih zemaljskih tegova...
Spreman je Onaj varati... Olovni kantar skovati...
Al danas više ne bih trebo psovati...